жа́рити
жарити
Лема
жарити
Извор
том 2, стр. 13, редослед 6
- 1.а.
ложењем ватре и разгртањем' жара јако загрејавати (пећ за хлеб, крух). —laђе је где пећ жари и ... ватру изгрће. Н. прип. Вук.
- 1.б.
палити, распиривати (ватру).
— Ти си нешто губав, калуђере, те не желиш гасит но жарити.
Ја сам их наде безглаво жарио у себи, бранио сам их својом крвљу.
- 2.а.
јако грејати, пећи; палити (о грозници).
— Сунце је жарило у теме.
Жарило ме у прсима, пламтјело у глави. Ков.
- 2.а.
По томе се видјело да у њему жари и пече грозна грозница. Креш.
- 2.б.
загревати.
— Трља шаке, дува топло у дланове и жари ушеса.
Прошлост враћа, душе крепи срца жари.
- 2.в.
жећи, задавати бол као додир жара.
— Трње боде, а коприве жаре.
Рј. Престаде јаукати иако га је тур немило жарио.
- 3.а.
ширити румен сјај, обасјавати руменилом (о сунцу, ватри и сл.).
— Вечерња румен ... над Београдом ... дуже траје и јаче жари него над другим варошима.
Румен одраз свјетла жарио је одозгор забринута ... лица сусједа.
- 3.б.
обузимати (руменилом).
— Чудно се преобразила, живо руменило жарило је то старо крупно лице.
Стид ми образ жари.
- 3.в.
жарити се (2).
— Све трепти и сијева, сјаје и блијеска, цакли и жари.
Велике тамне очи из дубине жариле чудно.
- 4.
(погачу) посипати је врућим пепелом. Вук Рј.
Фразе
~ и палити самовољно и безобзирно радити и управљати.
Пододреднице
1. јако горети; сијати, светлети. — До касно доба жарили су се прозори. Бен. Искриле се тисуће звијезда, жарио се мјесец. Гор. 2. бити обузет руменилом, руменети се. — Ми стојимо ... гледећ лице како јој се жари. Змај. Сунце бијаше запало, само небо се још жарило. Леск. Ј. Ватра се жарила и пламсала на широком огњиту. Ђур. 3. горети (од бола), болети, жећи, пећи. — Трагови од ... шиба ... су се жарили у мојим длановима. Ђон
Изворни текст (OCR)
жа́рити, жа̂рӣм несврш. 1. а. ложењем ватре и разгртањем' жара јако загрејавати (пећ за хлеб, крух). —laђе је где пећ жари и ... ватру изгрће. Н. прип. Вук. б. палити, распиривати (ватру). — Ти си нешто губав, калуђере, те не желиш гасит но жарити. Њег. фиг. Ја сам их наде безглаво жарио у себи, бранио сам их својом крвљу. П 1939. 2. а. јако грејати, пећи; палити (о грозници). — Сунце је жарило у теме. Јак. Жарило ме у прсима, пламтјело у глави. Ков. А. По томе се видјело да у њему жари и пече грозна грозница. Креш. б. загревати. — Трља шаке, дува топло у дланове и жари ушеса. Гор. фиг. Прошлост враћа, душе крепи срца жари. Змај. в. жећи, задавати бол као додир жара. — Трње боде, а коприве жаре. Вук Рј. Престаде јаукати иако га је тур немило жарио. Кол. 3. а. ширити румен сјај, обасјавати руменилом (о сунцу, ватри и сл.). — Вечерња румен ... над Београдом ... дуже траје и јаче жари него над другим варошима. Андр. И. Румен одраз свјетла жарио је одозгор забринута ... лица сусједа. Франг. б. обузимати (руменилом). — Чудно се преобразила, живо руменило жарило је то старо крупно лице. Шен. Стид ми образ жари. Бој. в. в. жарити се (2). — Све трепти и сијева, сјаје и блијеска, цакли и жари. Љуб. Велике тамне очи из дубине жариле чудно. Шимун. 4. (погачу) посипати је врућим пепелом. Вук Рј.