хте̏ти
хтети QA: medium
Лема
хтети
Извор
том 6, стр. 750, редослед 23
- —
ијек. хтје̏ти (през мн. хо̀ћемо, хо̀ћете, хо̀ће̄; енкл. през. ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће̄; през. у служби футура I и у приповедању: хте̏дне̄м; през. одрични: не́ћу, не̑ћеш, не̑ће, не́ћемо, не́ћете, не̑ће̄ и не́ће̄; футур Il: бу̏дем хте̏о, хтѐдбуде̄м; импф. хо̀ћа̄х, ређе хо̀тија̄х, хти̏ја̄х и др.; аор. хте̏х, хте̏ и хте̏дох, хте̏де; прил. сад. хо̀те̄ћи, хоте́ћи и хте́ћи; прил. пр. хте̑вши, ређе хте̑в и хо̀те̄в(ши); р. прид. хте̏о, хте̏ла) несврш. 1. а. имати вољу, премност, решеност за неку радњу, пристајати на нешто, бити сагласан да нешто буде; желети.
archaic— Нико не хте примити ... злочин на себе.
Хтјела је свом снагом да заштити матер.
тежити, стремити.
— Сви дрхтаји хоће да се сложе у један ваnај.
б. намеравати,смерати; покушати.
— Поручник Дуб погледа Швејка као да га хоће пробости.
Хтједоше му узду ставити.
в. смерати куд, намеравати поћи или преместити што; намеравати урадити: куда ћеш?
— Куд, сердаре, хоћеш с том пасином?
Шта ћете с њиме?
г. захтевати, тражити.
— Хоћемо праведно осигурање у случају старости, болести и друге немоћи.
Говорим ... како то предмет хоће.
И палме расту овуда, али не роде ... оне хоће афрИканску врућину.
- 2.
пристајати на брак с ким, прихватати за брачног друга; волети, марити.
— Нит га хоћу, нит ћу ићи с њиме.
- 3.
а. као помоћни глагол у футуру (у потврдном облику обично енкл.): доћи ћу, неће доћи, хоћеш ли доћи?
— Ну другијем обрнимо друмом, јер овијем погинут хоћемо.
б. са изостављеним главним глаголом, који се подразумева.
— Киша ће
— вели начелник.
Дај назад, иначе ћу те бајонетом!
- 4.
а. бити готов, бити пред неком радњом или догађајем који предстоји (понекао са изостављањем главног глага Кад хтједе Сунце на запад, он се попе на високу гомилу.
Већ свијест ми је угаснути хтјела.
Хоће сумрак, а коло се све срдачније разиграва.
б. (обично у аор.) бити близу неког неповољног догађаја, једва, умало избећи.
— Једнога дана хтедосмо да изгоримо.
Поблиједио, хоћаше да пукне.
в. покр. (у импф. и перф.) као помоћни глагол у конструкцији са инфинитивом неког глагола, у значењу потенцијала за прошлост.
— Тако хоћаше трајати до прољећа да се ... не деси немили доrађај.
Да случајем не пођох у Млетке ... не хтијах ништа вјернога о њему Шiћепану Малом] ... објелоданити.
- 5.
а. бити склон, обичавати (понекад са изостављањем главног глагола).
— Био је пијанац, а и украсти је хтио.
Нити се она што боји, баш ни Благојевог брња, што хоће и ногом и зубима.
б. (у конструкцији импф. са инф. неког глагола) за означавање радњи које су се понављале у прошлости
— Кад год би дошао у посјету ... увијек 2оћаuе рећи: »Ево ме у моме маломе Сиону«.
- 6.
(о чему стихијском, неконтролисаном, што зависи од среће) служити, ићи од руке; кочити, погађати: хоће га карта.
— Није га хтело зрно!
- 7.
(у одричном облику) о неком догађају, промени: не наступати, не остваривати се.
— Сан јој није хтио на очи.
- 8.
а. (у упитном облику и у безличној конструкцији са »се«) требати, бити потребан.
— Што јастребу хоће наочали?!
Хоће се неко вријеме док се све то сталожи.
б. (у безличној конструкцији са »се«, са субјектом у дативу) желети, бити у вољи.
— Њему се хоће лаког живота и власти.
Мени се радити неће; хајде да гдегод засједнемо и лова гледамо.
Фразе
ако хоћете (ако хоћемо, ако се хоће) може се и то рећи, штавише; а нећеш ти (а неће он и сл.) а камоли ти (он и сл.). — Ми се уморисмо слушајући, а нећеш ти говорећи. Чол.; зна шта 2оће не колеба се, ради смишљено, одлучно; како хоћеш (хоћете) по вољи, како ти (вам) је угодније, лакше; судб(ин)а је хтела догодило се, било је суђено; тако те хоћу то се очекивало од тебе, то је поступак какав треба; хоће бити — неће бити кад се прича о чијој препирци, о очекивању чега или о оклевању, спорости и сл.; хоћеш! (али хоћеш!) при категоричном одбијању или негирању: врага! шипак!; хоћеш-нећеш (хтео-не хтео, хтели-не хтели ӣ сл.) без обзира да ли се жели или не жели. — Хоћеш-нећеш мијењао је свој навикли начин живота. Шов.; хоћеш ... нећеш или ... или, било ... било. — Девлет-ханума, најстарија, најприбранија, хоћеш по згоди, хоћеш по еглени. Мул.; шта ћеш! (шта ћемо! и сл.) шта се може, треба се помирити са стварима, догађајима.
Пододреднице
а. уз. повр. према хтети (2). — Не бој се, рекох јој; ми се хоћемо, а држим да ће наше мајке бити ... расудне. Шапч. б. држати се с неким (обично добро), одржавати односе. —Ти се добро хоћеш с везиром. Љуб. Са сваким се хтио лијепо. О-А
Изворни текст (OCR)
хте̏ти, хо̀ћу, хо̏ћеш, ијек. хтје̏ти (през. мн. хо̀ћемо, хо̀ћете, хо̀ће̄; енкл. през. ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће̄; през. у служби футура I и у приповедању: хте̏дне̄м; през. одрични: не́ћу, не̑ћеш, не̑ће, не́ћемо, не́ћете, не̑ће̄ и не́ће̄; футур Il: бу̏дем хте̏о, заст. хтѐдбуде̄м; импф. хо̀ћа̄х, ређе хо̀тија̄х, хти̏ја̄х и др.; аор. хте̏х, хте̏ и хте̏дох, хте̏де; прил. сад. хо̀те̄ћи, хоте́ћи и хте́ћи; прил. пр. хте̑вши, ређе хте̑в и хо̀те̄в(ши); р. прид. хте̏о, хте̏ла) несврш. 1. а. имати вољу, премност, решеност за неку радњу, пристајати на нешто, бити сагласан да нешто буде; желети. — Нико не хте примити ... злочин на себе. Јакш. Ђ. Хтјела је свом снагом да заштити матер. Шимун. фиг. тежити, стремити. — Сви дрхтаји хоће да се сложе у један ваnај. Леск. Ј. б. намеравати,смерати; покушати. — Поручник Дуб погледа Швејка као да га хоће пробости. Јонке. Хтједоше му узду ставити. Шен. в. смерати куд, намеравати поћи или преместити што; намеравати урадити: куда ћеш? — Куд, сердаре, хоћеш с том пасином? Њег. Шта ћете с њиме? Лаз. Л. г. захтевати, тражити. — Хоћемо праведно осигурање у случају старости, болести и друге немоћи. Хорв. фиг. Говорим ... како то предмет хоће. Уј. И палме расту овуда, али не роде ... оне хоће афрИканску врућину. Нен. Љ. 2. пристајати на брак с ким, прихватати за брачног друга; волети, марити. — Нит га хоћу, нит ћу ићи с њиме. НПХ. 3. а. као помоћни глагол у футуру (у потврдном облику обично енкл.): доћи ћу, неће доћи, хоћеш ли доћи? — Ну другијем обрнимо друмом, јер овијем погинут хоћемо. НП Вук. б. са изостављеним главним глаголом, који се подразумева. — Киша ће — вели начелник. Вел. Дај назад, иначе ћу те бајонетом! Моск. 4. а. бити готов, бити пред неком радњом или догађајем који предстоји (понекао са изостављањем главног глага Кад хтједе Сунце на запад, он се попе на високу гомилу. Ћип. Већ свијест ми је угаснути хтјела. Домј. Хоће сумрак, а коло се све срдачније разиграва. Лаз. Л. б. (обично у аор.) бити близу неког неповољног догађаја, једва, умало избећи. — Једнога дана хтедосмо да изгоримо. Јак. Поблиједио, хоћаше да пукне. Ботић. в. покр. (у импф. и перф.) као помоћни глагол у конструкцији са инфинитивом неког глагола, у значењу потенцијала за прошлост. — Тако хоћаше трајати до прољећа да се ... не деси немили доrађај. Мат. Да случајем не пођох у Млетке ... не хтијах ништа вјернога о њему Шiћепану Малом] ... објелоданити. Њег. 5. а. бити склон, обичавати (понекад са изостављањем главног глагола). — Био је пијанац, а и украсти је хтио. Берт. Нити се она што боји, баш ни Благојевог брња, што хоће и ногом и зубима. Лаз. Л. б. (у конструкцији импф. са инф. неког глагола) за означавање радњи које су се понављале у прошлости — Кад год би дошао у посјету ... увијек 2оћаuе рећи: »Ево ме у моме маломе Сиону«. Мат. 6. (о чему стихијском, неконтролисаном, што зависи од среће) служити, ићи од руке; кочити, погађати: хоће га карта. — Није га хтело зрно! Минд. 7. (у одричном облику) о неком догађају, промени: не наступати, не остваривати се. — Сан јој није хтио на очи. Новак. 8. а. (у упитном облику и у безличној конструкцији са »се«) требати, бити потребан. — Што јастребу хоће наочали?! Њег. Хоће се неко вријеме док се све то сталожи. Наз. б. (у безличној конструкцији са »се«, са субјектом у дативу) желети, бити у вољи. — Њему се хоће лаког живота и власти. Чол. Мени се радити неће; хајде да гдегод засједнемо и лова гледамо. Јурк.