Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

љутѝна

жтом 3, стр. 260

љутѝна

љутина

Лема

љутина

Извор

том 3, стр. 260, редослед 9

  1. 1.а.

    стање и особина онога што има љут укус.

    — Рука њезина друга воња киселином зноја и љутином неког тешког мириса. Ков.
  2. 1.а.

    Препеченица је мирисала пријатно на шљиву и љутинӯ. Дав.

  3. 1.б.

    горушица, жгаравица. Вук Рј.

    dialectal
    покр. — покрајински
  4. 2.

    в. љутња.

    — Бре-бре-бре! ... вели јој чорбаџија Замфир сав зелен од љутине.
    Срем.
    Он је сваки пут, кад би га чуо, узаврио од љутине.
    Бен.
Изворни текст (OCR)
љутѝна ж 1. а. стање и особина онога што има љут укус. — Рука њезина друга воња киселином зноја и љутином неког тешког мириса. Ков. А. Препеченица је мирисала пријатно на шљиву и љутинӯ. Дав. б. покр. горушица, жгаравица. Вук Рј. 2. в. љутња. — Бре-бре-бре! ... вели јој чорбаџија Замфир сав зелен од љутине. Срем. Он је сваки пут, кад би га чуо, узаврио од љутине. Бен.