љу́тити
љутити
Лема
љутити
Извор
том 3, стр. 260, редослед 11
- 1.
(импф. љу̑ћа̄х; трп прид. љу̑ћен) несврш. изазивати код кога љутњу, гнев, срдити.
— Као да су се сви заклели да га љуте и да му не признаду заслуге!
Мишкове ме очи тако љуте да би му их обје ископао.
- 2.
чинити да нешто буде љутог укуса, зачињавати чим љутим. Бак. Реч.
Пододреднице
постајати љут, гневан, срдити се, гневити се. — Самотовала је љутећи се са својим јединцем. Кол. И дуго би поштени старина викао и љутио се да га не опоменуше. Вес
Изворни текст (OCR)
љу́тити, љу̂тӣм (импф. љу̑ћа̄х; трп. прид. љу̑ћен) несврш. 1. изазивати код кога љутњу, гнев, срдити. — Као да су се сви заклели да га љуте и да му не признаду заслуге! Срем. Мишкове ме очи тако љуте да би му их обје ископао. Наз. 2. чинити да нешто буде љутог укуса, зачињавати чим љутим. Бак. Реч.