Одредница

ха̑

граматичка ознака није издвојенатом 6, стр. 699

ха̑

ха QA: medium

Лема

ха

Варијанте

ха̏

Извор

том 6, стр. 699, редослед 2

  1. 1.а.

    узв. (само ха̂) при дозивању, ословљавању и поздрављању: о, еј.

    узв. — узвик
    — Ха, здраво да си, мио побратиме!
    Ранк.
  2. 1.б.

    за подстицање и у молби: хајде, дела, деде.

    — Ха, одбиј се, не биј се на правди.
    Март.
    На сваки шум ... брзо изусти у себи: »Ха, помози боже!«
    Сиј.
  3. 1.в.

    за изражавање раздраганости,дивљења, одушевљења: браво, тако. —Ха, Бато!

    — одушевљавао се Лазарић трљајући руке.
    Јак.
  4. 1.г.

    у претњи (често одвоЈено): но̏.

    — Ха, ха!
    — Ко то неће да спава?
    Андр. И.
  5. 1.д.

    за изражавање изненађења: гле. —Ха!

    — викну, као да је нешто нашла.
    Вес.
    Кога ухватили? Њеrа! Ха! Андр. И.
  6. 1.ђ.

    за изражавање двоумљења, недоумице.

    — Ха ... како се узме.
    Јак.
  7. 1.е.

    за изражавање злурадости, освете.

    — Ха, ха, а нисте се надали? Хја, вук силази стаду кад ra оно и не очекује. Петр.
  8. 1.ж.

    (само ха̏, поновљено више пута) оном. за подражавање кикотања, смејања.

    оном. — ономатопеја
    — Ха! Ха! Ха!
    — хохотао је ... господин.
    Гор.
    Ми ... праснусмо V сме2:
    — Ха! ха! Ха! Ха!
    Петр. В.
  9. 2.а.

    речца у прилошкој служби нимало, николико.

    — Ама баш ха! ... ни црно испод ноката!
    Јакш. Ђ.
  10. 2.б.

    пра̏во, тачно, таман.

    — Разобадао хата ... па ха! на стражара.
    Вукић.
  11. 2.в.

    чак.

    чак. — чакавски
    — Видим само једног роба, скрушенога Уа до блата.
    Јакш. Ђ.
  12. 2.г.

    (удвојено) час ... час, сад ... сад.

    — Ваља се ко̂ грм низ воду, ха тамо, ха вамо
    Шуб.
  13. 3.

    речца за питање: је ли?

    — Па како је у КрагујевцV, ха?
    — запиткивао је.
    Јакш. Ђ.
  14. 4.

    речца у служби везника (за истицање врло брзе узастопности двеју радњи): чим, тек што.

    — Ха му рука пође дубље у туђи арар или кантар притегне на његову страну, он ... врати одмах ону преrршт брашна натраг.
    Андр. И.
Изворни текст (OCR)
ха̑ и ха̏ 1. узв. а. (само ха̂) при дозивању, ословљавању и поздрављању: о, еј. — Ха, здраво да си, мио побратиме! Ранк. б. за подстицање и у молби: хајде, дела, деде. — Ха, одбиј се, не биј се на правди. Март. На сваки шум ... брзо изусти у себи: »Ха, помози боже!« Сиј. в. за изражавање раздраганости,дивљења, одушевљења: браво, тако. —Ха, Бато! — одушевљавао се Лазарић трљајући руке. Јак. Г. у претњи (често одвоЈено): но̏. — Ха, ха! — Ко то неће да спава? Андр. И. д. за изражавање изненађења: гле. —Ха! — викну, као да је нешто нашла. Вес. Кога ухватили? Њеrа! Ха! Андр. И. ђ. за изражавање двоумљења, недоумице. — Ха ... како се узме. Јак. е. за изражавање злурадости, освете. — Ха, ха, а нисте се надали? Хја, вук силази стаду кад ra оно и не очекује. Петр. В. ж. (само ха̏, поновљено више пута) оном. за подражавање кикотања, смејања. — Ха! Ха! Ха! — хохотао је ... господин. Гор. Ми ... праснусмо V сме2: — Ха! ха! Ха! Ха! Петр. В. 2. речца у прилошкој служби а. нимало, николико. — Ама баш ха! ... ни црно испод ноката! Јакш. Ђ. б. пра̏во, тачно, таман. — Разобадао хата ... па ха! на стражара. Вукић. в. чак. — Видим само једног роба, скрушенога Уа до блата. Јакш. Ђ г. (удвојено) час ... час, сад ... сад. — Ваља се ко̂ грм низ воду, ха тамо, ха вамо Шуб. 3. речца за питање: је ли? — Па како је у КрагујевцV, ха? — запиткивао је. Јакш. Ђ. 4. речца у служби везника (за истицање врло брзе узастопности двеју радњи): чим, тек што. — Ха му рука пође дубље у туђи арар или кантар притегне на његову страну, он ... врати одмах ону преrршт брашна натраг. Андр. И.