ј
ј
Лема
ј
Извор
том 2, стр. 546, редослед 1
- 1.а.
(Ј) предњонепчани звучни сугласник, сонант, близак по изговору самогласнику. б слово којим се обележава тај глас.
- 2.
(Т) скраћ у географији југ, у хемији јод и у физици џаул. ја̑ лична заменица за
- 1.в.
јд. (ген. мѐне и ме̏не, ме; дат. мѐни и ме̏ни, ми; ак. мѐне и ме̏не, ме; лок. мѐни и ме̏ни; инстр. мно̂м, мно́ме; облике за множину в. код ми)
- 1.
реч којом говорно лице означава само себе.
- 2.
(у служби именице, само ном.) скуп свих својстава неке особе, личност, индивидуалност.
— Лично ја има да се претопи у ту лородичну колективну моралну целину.
Никада пјесник не смије традицију поштовати више од свог интуитивног ја.
- 3.а.
(краћи облик дат. ми) употребљава говорно лице као знак интересовања за онога с ким или о коме говори (етички датив).
— Влашићима то нажао било па ми својој говорише мајци.
Претрну Смиљана па га пита: »Шта ми ти је сине?«
- 3.б.
у заклетви.
— А тако ми боге истинога. Н
- 3.в.
замењује присвојну заменицу мој.
— У власти ми је пак да раскинем са животом.
Ено ми тамо у даљини кћери.
Фразе
по мени (може, слободно је) што се мене тиче, колико од мене зависи (може, слободно је).
Изворни текст (OCR)
ј (Ј) 1. а. предњонепчани звучни сугласник, сонант, близак по изговору самогласнику. б. слово којим се обележава тај глас. 2. (Т) скраћ у географији југ, у хемији јод и у физици џаул. ја̑ лична заменица за 1. л. јд. (ген. мѐне и ме̏не, ме; дат. мѐни и ме̏ни, ми; ак. мѐне и ме̏не, ме; лок. мѐни и ме̏ни; инстр. мно̂м, мно́ме; облике за множину в. код ми) 1. реч којом говорно лице означава само себе. 2. (у служби именице, само ном.) скуп свих својстава неке особе, личност, индивидуалност. — Лично ја има да се претопи у ту лородичну колективну моралну целину. Скерл. Никада пјесник не смије традицију поштовати више од свог интуитивног ја. Лит. 1957. 3. (краћи облик дат. ми) а. употребљава говорно лице као знак интересовања за онога с ким или о коме говори (етички датив). — Влашићима то нажао било па ми својој говорише мајци. НПХ. Претрну Смиљана па га пита: »Шта ми ти је сине?« Ад. б. у заклетви. — А тако ми боге истинога. Н Вук. в. замењује присвојну заменицу мој. — У власти ми је пак да раскинем са животом. Уск. Ено ми тамо у даљини кћери. Креш.